Pa valj­da pro­to Džo­ma (ka­ko ga m,i hri­šća­ni, pri­vat­no oslo­vlja­va­mo), jed­na­ko pri­če­šću­je Sr­be i Cr­no­gor­ce?
Mi­slim da ne­ma Cr­no­gor­ca da se ima šta po­ža­li­ti na na­šeg pro­tu Džo­mu. Pri­je bi se na­šao ne­ki Sr­bin, ka­kav je, u Cr­noj Go­ri, ne­go­li Cr­no­go­rac da se ne­što po­ža­li. A mi­slim da i ne­ma bog­zna, ni na šta, ako taj ni­je ma­lo mi­mo dru­ge!?
Tre­ba pri­hva­ti­ti da je bri­ga ANB-a za cr­kvu ko­ja se po­ja­ča­no osje­ća po­sled­njih de­ce­ni­ja u in­te­re­su Cr­ne nam Go­re. Ko je pra­vi cr­no­gor­ski sve­šte­nik to valj­da zna sa­mo ANB?! Ko je opa­san po na­ci­o­nal­nu bez­bjed­nost, ko da­je do­pri­nos na­ci­o­nal­noj bez­bjed­no­sti Cr­no­go­ra­ca to, na­rav­no, sa­mo zna– ANB. Kri­te­ri­jum ANB-a tre­ba da ima na umu sva­ka cr­kva i sva­ki gra­đa­nin, ako mi­sli da s mi­rom ži­vi u Cr­noj Go­ri. Bez bla­go­slo­va ANB-a ni­jed­noj cr­kvi ni­je si­gur­no u Cr­noj Go­ri, to tre­ba da zna­ju sva­ki sve­šte­nik i sva­ki gra­đa­nin ko­ji ne­što mi­sli. ANB ni­je da­le­ko po du­hu od one sta­re naj­e­fi­ka­sni­je cr­kve­ne slu­žbe zva­ne – in­kvi­zi­ci­ja. Pa, ni­je Cr­na Go­ra re­pa bez ko­ri­je­na! Ako ne po­štu­je do­volj­no svo­ju tra­di­ci­ju, on­da po­štu­je evrop­sku, po­seb­no, ka­to­lič­ku. Ko­li­ko po­štu­je evrop­sku tra­di­ci­ju, to­li­ko i nje­ne ma­ne uzi­ma kao vi­so­ke vr­li­ne, i in­kvi­zi­ci­ju kao sve­tu slu­žbu.
Ve­li­ke in­kvi­zi­to­re su ima­le i ma­nje zna­čaj­ne obla­sti, a ne da ih ne­ma Cr­na Go­ra! Da­nas, ka­da tre­ba da se ka­ko- ta­ko usr­lja u NA­TO i EU, ge­o­po­li­tič­ka stra­te­gi­ja pod­ra­zu­mi­je­va bde­nje mno­štva in­kvi­zi­to­ra nad slo­že­nom cr­no­gor­skom si­tu­a­ci­jom. A cr­no­gor­ska si­tu­a­ci­ja je uvi­jek pu­na Sr­ba, pra­vo­sla­va­ca i ra­di­ka­la. Što skri­ve­nih, što ot­kri­ve­nih. Ni­je la­ko s nji­ma, ali ni ANB ne sje­di skr­šte­nih ru­ku. Jed­na od sve­tih taj­ni ANB-a je u to­me što se ni­kad ne zna gdje sje­di ve­li­ki in­kvi­zi­tor - u di­rek­ci­ji svo­je slu­žbe, ili u sto­li­ci pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve, ili vla­de, par­la­men­ta ili po­li­ci­je. Mo­že da sje­di na svim tim sto­li­ca­ma, a mo­že da bu­de pot­pu­no sklo­njen od jav­no­sti, ra­di ve­će kon­cen­tra­ci­je i pre­gled­no­sti bu­du­ćih po­te­za.
Dru­ga sve­ta taj­na - ni­kad se ne zna ko­ga ANB će­ra, a ko­ga ne će­ra. ANB ko­ri­sti škol­ski trik - će­ra jed­no­ga, a mi­sli na dru­go­ga. Ka­ko bi pro­to­je­rej sta­vro­for, Ve­li­bor Džo­mić, sta­lo­že­ni Sr­bin, vi­spre­ni prav­nik, le­ga­li­sta, lo­jal­ni gra­đa­nin na­da­sve mo­gao bi­ti „opa­san po na­ci­o­nal­nu bez­bjed­nost“ Cr­ne Go­re? Bo­že sa­ču­vaj! Na­pro­tiv, on utvr­đu­je na­ci­o­nal­nu bez­bjed­nost Cr­ne Go­re svo­jim po­što­va­njem za­ko­na, prav­nom vi­spre­no­šću i sjaj­nom elo­kven­ci­jom? Mo­žda kroz Džo­mi­ća u stva­ri će­ra­ju ne­ko­ga ko­ga ne smi­ju da će­ra­ju? Na­šli su nje­ga ko­ji im ni­šta ni­je kriv, da is­ka­le bi­jes na ono­ga ko­ga ne mo­gu smi­sli­ti? Mo­žda kroz pro­tu Džo­mi­ća će­ra­ju sve dru­ge, a nje­ga ne će­ra­ju, ne­go po­ka­zu­ju uvod­nu igru za prost na­rod? Ne mo­že čo­vjek da uđe u ima­gi­na­ci­o­ne fi­ne­se i tri­ko­ve cr­no­gor­ske ANB slu­žbe! Ona je ta­kve pri­ro­de da ni­ko ne mo­že da je pro­či­ta, ina­če bi iz­gu­bi­la smi­sao! Za­go­net­ka te slu­žbe sva­kom leb­di nad gla­vom, u onoj mje­ri u ko­joj do­tič­ni no­si svo­ju gla­vu. Po­seb­no bdi­je nad oni­ma ko­je jav­no ne uzi­ma u usta, a taj­no joj se ne mi­ču s uma.
Po­zna­to je da je Džo­ma iz­vr­šio na­pad na ostat­ke ko­mu­ni­zma u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji, da je po­tre­sao i nje­go­ve ru­še­vi­ne. Pa ko je na­pi­sao knji­ge o stra­da­nju cr­no­gor­skih sve­šte­ni­ka, ko je na­pi­sao „Stra­da­nje mi­tro­po­li­ta Jo­a­ni­ki­ja Li­pov­ca“? Ko je iden­ti­fi­ko­vao nje­go­ve mu­či­te­lje i ubi­ce, ko je opi­sao nji­ho­ve mon­stru­o­zne zlo­či­ne? Pa Džo­ma, na­rav­no! Pri­je dva­de­se­tak go­di­na, vla­di­ka her­ce­go­vač­ki Ata­na­si­je utvr­dio je je­di­ni­cu mje­re an­ti­ko­mu­ni­zma ko­ju je na­zvao - džom.
Pro­to Džo­ma, sa­mo je osje­tljiv, i mo­žda ma­lo ne­tr­pe­ljiv, pre­ma sta­rim, no elit­nim ko­mu­ni­sti­ma. (Mla­du ko­mu­ni­stič­ku bo­ra­ni­ju on pri­vo­di u cr­kvu, sve im pra­šta i da­je im uput­stva ka­ko da se pro­mi­je­ne, a da osta­nu isti). Ako je ne­ki sta­ri ko­mu­ni­sta do­gu­rao do zva­nja, re­ci­mo, srp­skog aka­de­mi­ka, pa ma­lo za­ba­šu­rio svo­ju omla­din­sku pro­šlost, e to pro­to ne pra­šta ni po ko­ju ci­je­nu. Po­koj­ni Do­bri­ca Ćo­sić u snu se tr­zao od Džo­me i nje­go­vih ot­kri­ća ko­ja je is­ko­pao iz nje­go­ve pr­o­šlo­sti. Pro­šlo ni­je pro­šlo, pro­šlo ni­je još ni do­šlo! Džo­ma je za­pri­je­tio uva­že­nim ko­mu­ni­sti­ma. Pa šta ima va­žni­je ne­go ski­nu­ti cr­ni veo sa mrač­ne pro­šlo­sti, ot­kri­ti kr­va­vo po­zo­ri­šte i ne­bu­lo­zni kr­klja­nac isto­ri­je? Pa ne sa­mo da se tr­zao Ćo­sić, ne­go se tr­za, ka­ko ka­žu i aka­de­mik Mi­lo­rad Ek­me­čić od Džo­mi­nog raz­i­gra­nog i in­ve­tiv­nog pe­ra. Jer, jed­no će pe­ro sa­go­re­ti dru­go, ta­ko ka­žu pro­roč­ke knji­ge.(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ